Obešenjak

Dnevnik, ponedeljak, 10. oktobar 1983. godine.
„Obešenjak“ („Borba“ 13. septembar 1983.)

Od „Pres-kliping“- a dobijam isečak „Borbe“ od 13. septembra 1983. godine pod naslovom „Kad zgasnu vatre bagdale“ između ostaloga ovde se nalazi jedan odlomak koji se odnosi na aferu oko mog „Obešenjaka“. Jedan podatak koji je za mene potpuno nov. Odlomak glasi:

„(...) Pozorište se jednom svojom predstavom našlo u žiži.

Reč je o Pekićevoj drami „Obešenjak“ koji je postavio mladi reditelj Nebojša Bradić.

Nekoliko dana pred premijeru neko se od kruševačkih ’uglednika’ setio da je autor ’sumnjiv’, jer živi u inostranstvu.



Drugi su primetili da tekst ima problematičnih aluzija i premijera je odložena. To je bila dobra reklama za „Obešenjaka“, pa su obe predstave koje su bile na repertoaru do letnjega easpusta rasprodate.

Toliko interesovanje se u Kruševcu ne pamti.

Još jednom je „Obešenjak“ bio tema prvog reda.

Kad je odlučeno o tome koja će predstava reprezentovati Kruševačko pozorište na Susretima Joakima Vujića umetničko veće i više glumaca izjasnili su se za „Obešenjaka“,

ali tadašnji vršilac dužnosti upravnika Ljiljana Đoković-Simonović jednostavno je odlučila da se za Susret odredi predstava „Pokondirena tikva“ koja se uzgred da napomenemo nije proslavila. (...)“

Nov podatak za mene je da je u ovu igru bila ubačena i ideja o mom boravku u inostranstvu kao optužba, odnosno kao osnova za sumnjičenje.

Lolita i Karamazovi

Dnevnik, sedelja, 9. oktobar 1983. godine.
Pisac „Lolite“ i pisac „Karamazovih“
(Povodom jednog ogleda Nabokova o Dostojevskom i „Književnosti“ 8/9 za 1983.)

Nabokov i Dostojevski. Čitam u „Književnosti“ 8/9 za 1983. godinu Nabokovljeve mrzovoljne misli o Dostojevskom.



Vratiću se na njih, ali dok čitam najpre sa zgražanjem, zatim otporom, pa besom, sbe dok preko otrežnjenja ne doazim do smeha, ne prezirnog, i taj stadijum je već prošao, već onog s kojim potpomažemo klovna u cirkusu, ne mogu dakle da se ne otresem jedne reči - Lolita.

Na pomen Dostojevskog kako kad, padaju mi na pamet Zli dusi, Karamazovi, Idiot, Zapisi iz mrtvog doma, Zločin i kazna, ,a ime Nabokov uvek samo Lolita.

Neka ovo posluži kao predujam jednom budućem komentaru ovih Nabokovljevih predavanja kao i jednom dodatku ovim mislima što ga je napravio Antoni Bardžes u „Obzerveru“.

Stvaralačko čitanje

Dnevnik, sreda, 5. oktobar 1983. godine.
Stvaralačko čitanje. (Za esej „Umetnost i stvarnost“.)

Već mesecima osim dnevnika ništa ne pišem.

Misao postaje suva, jednolična, bajata.

Okreće se uvek oko istih tema.

Lišena je istraživačkog dara, inspiracije, rafinmana, istančanosti. Dokazuje, ne ispituje.



Očigledno ja, bar kod mene, da ona zahteva izvesno posredovanje. Stvarnost je ne provocira u punoj meri.

U puni pogon stavlja je tek misao o stvarnosti, vlastita ili tuđa.

Kad god primoran pisanjem o stvarnosti razmišljam, moja se misao oslobađa i prolazeći kroz nju i mimo zadatih tema, dotiče izvesne dubine.

Bez književnog rada klizi po površini i monotono ponavlja već nađene modele.

Čitanje se onda pokazuje kao spasonosna zamena, ali uvek treba da prođe izvesno vreme dok to čitanje ne postane stvaralačko.

Говор Соње Веселиновић

Говор Соње Веселиновић на додели стипендије из Фонда Борислав Пекић

Поштоване даме и господо,

Веома сам захвална члановима жирија Фонда „Борислав Пекић” на поверењу, јер ова се награда на томе темељи.

И то звучи готово надреално у данашње време.

Пружено поверење обавезује, тим више што се име великог писца које награда носи надвија над добитником, те он трага за сопственом, личном везом са његовим делом.

Стваралаштво Борислава Пекића одликује веома пажљив и промишљен однос према приповедању, према приповедним стратегијама и тактикама.



Његови су романи препуни чудноватих, непоузданих приповедача, што поставља и саму причу у раван, конкурентан однос према стварности.

На тај начин, оно што би се могло назвати новим моментом наративности или пак поступком коме је много допринела поетика постмодерне, савршено кореспондира са стањем модерне свести, са проблемом савременог субјекта.

Са потрагом за ишчезлим идентитетом.

Јер, искуство вербализовања говори нам да није непоуздан само приповедач, непоуздан је и сам писац.

Непоуздан не у односу на неке задате, стварносне категорије и мерила, већ у односу према самоме себи.

Залелујан око онога што називамо „ја”, некада исти, а некада различит.


Та је амплитуда незаобилазна када се одважимо на запис.

Расположив алат одвише је презрен, но ипак нам једино то преостаје – да сумњамо у задато, да разлажемо нежно.

Отуда и моја идеја романа у коме се гласови јунакиње, илити глас јунакиња, слободно миксују, надигравају свим средствима: од ироније, преко подсмеха, односно самоподсмеха, до стишаног, саосећајног тешења.

Самоподсмех свакако јесте детектор опозиција и противречности унутар личности, али он, такође, доводи и до спознаје да је непрекидна транспозиција, креативни микс, пут ка оном достижном складу.

Тако је и са жанровским предиспозицијама ове књиге у настајању, са покушајем истрајавања у лирском кроз вешто хумористичко поигравање.

Усредсређеност на причу о личности, односно опробавање аутореференцијалног дискурса, веома је прегнантно, веома инспиративно и веома узбудљиво.

Али и веома варљиво, када се нађемо без видљивог ослонца.

Тада је најупутније застати и поуздати се у непоузданости мајстора приповедања.

У мом трагалаштву биће ми од непроцењивог значаја искуство писца чије име ова награда носи.

Rad kao posed

Nedelja 2. oktobar 1983. godine.

Rad kao posed.
Ako građansku klasu obeležava u prvom redu posednički instinkt u razvojnoj formi i u ekonomsko-sociološkoj formi je duh profita, onda je ona neuništiva. Jer to je instinkt izveden iz temelja naše materijalističke civilizacije.



Samo ono što je duhovno, može biti svačije i univerzalno.

Ono što je materijalno teži pripadnosti. Materijalistička civilizacija tako se pokazuje i u svom kapitalističkom i u svom socijalističkom vidu, odnosno prividu, kao neizbežno posednička, pa prema tome i „građanska“.

Pojedinačan rad bi morao pripadati svima, da ne bi ostao posednički, odnosno građanski. Pri tome se naravno misli na rezultate toga rada, odnosno na proizvode toga rada.

Teza o radu kao ličnom posedu načelno je jednako neproduktivna kao i teza o neradu kao profitu. Tu se građanska i radnička ideologija srećno spajaju u zajedničkoj zabludi naše materijalističke civilizacije.

Onaj ko bilo šta radi samo da biživeo i što bolje živeo, ima posednički instinkt ma bio i đubretar, onaj koji nešto radi bez obzira kako živeo, nema ga.

I u toj razlici između stvaralačkog odnosno zaista produktivnog rada i neproduktivnog rada, ona suštinska razlika koja ljude deli presudnije od svake prividne klasne pripadnosti.

Ponedeljak, 3. oktobar 1983. godine.
Politika – nauka o posledicama grešaka.

Za razumevanje sveta bitno je uviđanje uzroka, ali za življenje u njemu važnije je predviđanje posledica.

U izvesnom smislu i na prvi pogled to je ista stvar, isti problem viđen sa dva različita ugla.

U praksi, međutim, jedno je znati zašto sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu, a sasvim drugo kako izbeći da nas u tom procesu ne udari sunčanica.

U načelu dabome da je važno znati kako i zašto je došlo do jedne istorijske katastrofe, ali je daleko važnije izbeći da je sami ne izazovemo, a bez poznavanja posledica svojih činova to je nemoguće.

Ako je politika dakle ikakva nauka to je nauka o posledicama koje se kasnije u istoriografiji, post factum, iskazuju kao uzroci.

Beogradski roman

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje: „Beogradski roman gledan iz slepe mrlje“.
( Članak Stojšina „NIN“, 4. 12. 1977.)

Tu je u rubrici „Suočavanja“ u „NIN“-u od 4. 12. 1977. prilog Stojšina pod naslovom „Roman o Beogradu“ i podnaslovom „Zašto nemamo beogradski roman, ili ako ga imamo zašto nam se on ne dopada?“ U okviru tog članka o meni on piše:



„(...) Borislav Pekić piše na teme koje jesu u Beogradu, ali su to i svetske teme, a potrebno je i dosta dobre volje, one čitalačke, da se čitalac probije kroz njegove sadržaje. (...)“

Živojin Pavlović prolazi jedva nešto bolje od mene.

„(...)Živojin Pavlović je pisao o prizemnom Beogradu na način koji je literaran a jednovremeno se čini i prizemni. (...)“

Bojim se da ipak čak i gore nego ja prolazi Živojin Pavlović. Bora Ćosić nešto neutralnije, o njemu Stojšin kaže:

„(...) Pisao je prepoznatljivo Bora Ćosić, a mi ipak imamo osećanje da nismo dobili beogradski roman. (...)“

Ali zato kao tavnoteža tu je Slavko Lebedinski. O njemu kaže Stojšin:

„(...) Slavko Lebedinski je napisao darovitu knjigu Kasni orasi upravo za ovu jesen. (...)“

Tu je i Sveta Lukić o kome Stojšin piše:

„(...) U Vodenim cvetovima Svete Lukića ljudske sudbine ispričane su snažno uz beogradski plakat. Vodeni cvetovi imaju brojnu publiku i sigurno će uskoro cvetati ponovo. (...)“

Tu je i Vladimir Bunjac:

„(...) Nekoliko uspelih priča pisao je Vladimir Bunjac, a svaka od njih mogla je biti roman. O Beogradu je pisao i prepoznatljivo i literarno dobro Miroslav Karaulac u romanu Toplotni udar.“

I najzad:

„Čedomir Brašanac je uhvatio nešto od gradske izgubljene, izbezumljene, zatečene, nametnute psihologije. Svako je sam u jednoj gomili sa svojom psihologijom u hrpi psihologija koje su isto tako izgužvane kao i njegova, ali se svejedno ne snalaze. (...)“

Zasada mi se čini da je jedina izgzžvana psihologija ovde ona Vladimira Stojšina. Ali sa njegovim prilično izgužvanim darom teško je imati jednu bolju psihologiju.

Pekiceva stipendija I

Beseda na dodeli stipendije I
Ne diraj u moje krugove!

U Pekićevim delima otkrivam jedan više nego zanimljiv paradoks: književne likove koji na prvi pogled nemaju mnogo veze sa stvarnošću, a koji pri tom poseduju izuzetnu snagu i umetničku uverljivost.

Mnogi od Pekićevih junaka kao da i nisu od ovoga sveta.



Žive oni u nekom svom kraljevstvu ideja i prauzora – i tek u sudaru sa opipljivim užasom istorije ili (anti)utopije isijava apsurdna plemenitost njihove prirode.

Bez obzira da li je reč o kućevlasniku, zakletom spasiocu davljenika, šampionu umetničkog klizanja, o anđelu čuvaru ili o Čoveku koji je jeo smrt – Pekićev junak uporno i uprkos svemu gradi svoje kule od peska.

Ali, možda to i nisu samo „kule od peska“?

Možda nam ovi likovi, čak i po cenu da budu smešni i groteskni, govore o jednom višem ustrojstvu sveta i ljudske prirode u njemu.

O onome ustrojstvu koje smo davno predali zaboravu pod diktatom ideologije i profita. Uzvišeno apsurdan, Pekićev heroj kao da nas i trenutku dok mu se grohotom smejemo podseća na nešto važno.

Na nešto čisto i neoskvrnuto što leži u nama, skriveno kao večna tajna čovekove prirode, uporedo sa tajnom ljudskog zla.

Pekićev junak, na svoj osobeni način, govori Molohu istorije isto ono što je i slavni naučnik rekao rimskom vojniku, trenutak pre no što će ga ovaj probosti kopljem:

Ne diraj u moje krugove!

Zahvaljujem se žiriju, kao i Fondaciji „Borislav Pekić“ na ovoj stipendiji koja za mene predstavlja izuzetnu čast, ali i podstrek u daljem radu.

Srđan Vučinić

(Beseda dobitnika stipendije „Borislav Pekić“ za 2009. godinu, izgovorena 2. jula 2009.)

Obrazlozenje zirija

Žiri za dodelu dve ravnopravne stipendije iz Fonda Borislav Pekić, u sastavu Ljiljana Pekić, Vladislava Gordić Petković, Predrag Palavestra, Gojko Božović i Mileta Prodanović, na sastanku održanom 24. juna 2009. godine odlučio je jednoglasno da književnu stipendiju Fonda Borislav Pekić za 2009. godinu dodeli:

Srđanu Vučiniću za sinopsis drame Nezajaz
Sonji Veselinović za sinopsis romana Krosfejd

Srđan Vučinić, filmski i književni kritičar, diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Već deceniju i po aktivno piše kritičke i esejističke tekstove o filmu i književnosti za dnevne listove i renomirane književne časopise, autor je više radio-drama, a objavio je knjigu eseja i kritika Kraljevstva i izgnanstva (2002). U štampi mu je knjiga eseja o filmu i književnosti Rađanje kentaura.

Predočeni sinopsis drame Nezajaz najavljuje pozorišno ostvarenje koje je po mešavini groteske i parabole na tragu dramske poetike Borislava Pekića. Vučinićeva drama oslanja se na tradiciju bajki i mitova, koju povezuje sa aktuelnim pitanjima moderne civilizacije i sa uznemirujućom svesti o njenom ekološkom nestanku.

Pozajmljujući naslov iz prevodilačke riznice Stanislava Vinavera i fiktivnog sveta Fransoa Rablea, Vučinić ispisuje dramu čiji će spoj komičnog i užasavajućeg predočiti atmosferu kataklizme u kojoj živi savremeni svet.

Sonja Veselinović, asistentkinja na odseku za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, književna teoretičarka i kritičarka, autorka je zapažene knjige poetske proze Poema preko. Magistrirala je sa tezom o poetici Ivana V. Lalića, bavi se naučnim radom i prevođenjem. Član je redakcije književnog časopisa Polja i laureat zaječarskog Festivala mladih pesnika za godinu 2007.

Sinopsis za roman Krosfejd najavljuje poetsku prozu inspirisanu motivima bajke i poetikom plesa, ali dominantno obeleženu muzičkim strukturiranjem jezičkog izraza, kao što ukazuje naslov; krosfejd, termin preuzet iz inženjeringa zvuka, postaje metafora za preplitanje i nadigravanje ženskih glasova.

Roman Sonje Veselinović ima ambiciju da problematizuje dvojstva i protivrečnosti unutar ličnosti i najavljuje nov pristup jednom od najstarijih književnih motiva – motivu dvojnika, ili "alter ega". Ovaj višeslojni jezički i stilski eksperiment je po svojoj hrabrosti i inovativnosti blizak poetici Borislava Pekića.

Žiri za dodelu stipendije "Borislav Pekić" doneo je odluku da ovogodišnju stipendiju dodeli Srđanu Vučiniću i Sonji Veselinović u uverenju da budući književni poduhvati dvoje autora zaslužuju poverenje, podršku i ohrabrenje.

SAOPŠTENJE ŽIRIJA

SAOPŠTENJE ŽIRIJA ZA DODELU STIPENDIJE IZ FONDA BORISLAV PEKIĆ ZA 2009. GODINU

Žiri za dodelu dve ravnopravne stipendije iz Fonda Borislav Pekić u sastavu: Ljiljana Pekić, Vladislava Gordić Petković, Predrag Palavestra (predsednik), Gojko Božović i Mileta Prodanović, na sastanku održanom 24. juna 2009. godine, doneo je jednoglasnu odluku o dobitnicima.

Stipendija je ustanovljene pre petnaest godina kao stimulacija, autorima srednje i mlađe dobi. U skladu sa javno objavljenim propozicijama, na konkurs je u predviđenom roku stiglo ukupno 45 prijava, koje potvrđuju visok ugled stipendije i zanimanje autora za književni rad u svim oblastima kojima se bavio i Borislav Pekić.

Žiri je odlučio da književnu stipendiju Fonda Borislav Pekić za 2009. godinu dodeli svakom dobitniku ravnopravno:

Sonji Veselinović (rođenoj 1981) iz Novog Sada, za sinopis romana “Krosfejd” i
Srđanu Vučiniću (rođenog 1970) iz Beograda, za dramu “Nezajaz”.

Stipendije će biti uručene dobitnicima na dan Pekićeve smrti 2. jula 2009. u Beogradskom dramskom pozorištu, u 19.00 sati. Tom prilikom će biti predstavljen i novi 6. broj godišnjih “Anala” Fonda Borislav Pekić za 2009. godinu.

U Beogradu, 24. juna 2009.

Ljiljana Pekić

Vladislava Gordić Petković

Predrag Palavestra

Gojko Božović

Mileta Prodanović

Moji dugovi

Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.

Veliko spremanje: moji dugovi. (Povodom intervencije M. Bećkovića i R. V. M. i mog pasoša.)

Sledeća dva isečka iz „Studenta“ koja se oba odnose na moje oduzimanje pasoša. Jedan pod inicijalima R. V. M. i naslovom „Zbog čega“, glasi:

„Nedavno se saznalo da je književniku Borislavu Pekiću oduzet pasoš uz obrazloženje da se to čini u interesu državne bezbednosti i bezbednosti narodne odbrane.



Ovako formulisano opravdanje za narušavanje osnovnih prava jednog jugoslovenskog građanina u najmanju ruku je neodređeno. Na koji način je ovaj književnik narušio narodnu bezbednost i bezbednost Armije. To nikome nije poznato.

Ukoliko pak organi Unutrašnjih poslova raspolažu činjenicama koje bi to pokazale oni mogu Pekića zvanično optužiti i suditi mu za eventualna krivična dela.

To međutim nije učinjeno što jasno pokazuje da takvih dela nema. O čemu se onda radi? I šta znači ovakav postupak naše službe za unutrašnju bezbednost?

Prema piodacima koji su poznati to znači da se kod nas može suditi i za moguće prekršaje za protivdržavnu delatnost koja doduše nije ispoljena, ali koja se zbog nečega može ispoljiti.

To dalje znači da se svako za koga postoji sumnja da će jednom u budućnosti načiniti neko krivično delo može biti legalnop osuđeno ili bar javno diskriminisan.

Ovakve odluke organa bezbednosti u svakom slučaju ne mogu doprineti sticanju poverenja kod građanstva, tim pre što nije prvi put da se na udaru ovih organa nalaze istaknutije ličnosti kulturnog i javnog života u nas.“

Drugi je iz velikog intervjua Matije Bećkovića u „Studentu“ pod naslovom „Lakše je izjasniti se kao pisac nego kao kritičar.“ Poslednje pitanje Isaka Crnogorskog, intervjuera, Matiji pod brojem 15 glasilo je:

„(...) Čujem da ste govorili neke interesantne stvari o Soljženicinu na tribini u Francuskoj broj 7.“

Bećković odgovara:

„Prirodno je biti na strani Soljženicina i radovati se njegovom uspehu. Mada nije slavno braniti tuđe zatočenike.

Za naše društvo je mnogo značajnije da Borislav Pekić, o čijem romanu ovih dana čitamo same superlative zajedno s drugim piscima i slobodnim građanima, dobije pasoš, nego da li će Soljženjicinu biti dozvoljeno da primi Nobelovu nagradu. (...)“

Nikad neću Matiji zaboraviti ovu javnu intervenciju. Onda kada je meni bilo najteže, kao ni ovom čoveku sa inicijalima, ni Bori Krivokapiću koji je takođe u „Vidicima“ pokrenuo to pitanje, tim pre što su takve intervencije bile izuzetno retke.

U poređenju sa intervencijama koje se danas čine za pisce i građane to je bila kap u moru opšte ravnodušnosti.

Generali

Dnevnik, četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje: biografija „Generala“ ili „Medved i kritičar“
(„Borba“ od oktobra 1968.)

Veliko spremanje se nastavlja. U onoj fascikli nalazim još i sledeće isečke. Jedan iz „Borbe“ pod naslovom „Konkurs za TV dramu bez izuzetnih ostvarenja“, bez datuma, ali očevidno pisan negde između 1967. godine i 1969. godine. On delimično glasi:

„(...) Tezultati ovogodišnjeg konkursa Televizije Beograd za originalnu domaću TV dramu poznati su. Od 26 prispelih tekstova, žiri u sastavu: Stanislav Bajić, predsednik, Arsenije Stefanović, Vasilije Popović, Ljubomir Radičević, Olga Vlatković, Miroslav Karaulac, Slavoljub Stefanović-Ravasi i Aleksandar Đorđević,

doneo je odluku da se prva nagrada ne dodeli, dok je druga nagrada pripala Andreju Hingu, za dramu „Burleska o Grku“, a dve treće nagrade dodeljene su Slobodanu Stojanoviću za dramu „Golubovići“ i Sveti Lukiću za „Traktat o požaru“.



Dramska redakcija Televizije Beograd otkupiće deset od preostalih tekstova, a 14 autora za svoje tekstove dobiće obeštećenje bez obaveze da oni budu uvršćeni u dramski repertoar Beogradske televizije.

Prema izjavi Vasilija Popovića, jednog od članova žirija, žiri smatra da ova godina nije donela neke izuzetne tekstove, ali da se i u prispelim tekstovima moglo pronaći nekoliko koji se izdvajaju svojim kvalitetom.

To su pre svega nagrađene drame, koje će biti izvedene u sezoni 1968/69 u dramskom terminu ponedeljnikom.

Otkupljene drame su prema mišljenju žirija serijskog karaktera, bez većih ambicija, ali za određene termine, kao što je termin popularne drame četvrtkom, sasvim su zadovoljavajuće. (...)“

Moja drama je „Generali ili Srodstvo po oružju“ jedva otkupljena, kako sam kasnije saznao, i to upravo ona drama koja je u pozorištu „Atelje 212“ doživela vrlo veliki uspeh i višegodišnje izvođenje u kojoj su sva tri glumca dobila nagrade na Sterijinom pozorju, a ja nagradu na tom istom Pozorju za najbolju komediju.

To je upravo ona drama koja je kasnije ušla u Antologiju televizijske drame naše, iako nije davana na televiziji, odnosno davana je mnogo kasnije na TV kao pozorišna prestava, ali kao televizijska drama, kako je pisana, nikada.

To je upravo ona drama koja je zatim ušla u Selenićevu Antologiju srpske drame, dakle uz nekoliko najboljih drama napisanih posle rata kod nas, po Selenićevom sudu, i to je najzad ona drama koja je i u inostranstvu imala uspeha nakon premijere na radiju u Štutgartu.

Ili je, dakle, sud ovog žirija pogrešan ili je pogrešna kasnija uspešna istorija „General ili Srodstvo po oružju“.

Za ovu dramu vezana je i jedna anrgdota.

Sećam se da je posle izlaska Antologije naše televizijske drame“ kritiku pisao Eli Finci i da je moju dramu naročito istakao.

Ali on je pisao tu kritiku tako da je iz nje proizilazilo da je on tu dramu na televiziji gledao, a ne čitao u Antologiji.

U međuvremenu drama nije uopšte na televiziji davana. Toliko u obol ozbiljnosti naše kritike Elia Fincija i tog ležernog bogdanovićevskog manira naše kritike.

Ratko Đurović o takvom iskustvu ima jednu sjajnu priču, ali ovo nije mesto da se ona ispriča, spomenuću samo da bi se mogla nazvati: „Medved i kritičar“, ali ja bih je nazvao: „Dva medveda“.

Intervju II deo

Intervju II deo
Dnevnik, sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – intervju s „Pobjedom“ od oktobra 1968. II deo, nastavak. (Možda za esej „Umetnost i stvarnost“) (I deo Ovde)

Pitanje: Neki prigovori na račun odnosa pisaca iz Vaše generacije prema tekućoj stvarnosti ne čine li opet aktuelnim problem takozvane angažovane književnosti?

Odgovor: Ravnodušna književnost ne postoji osim u pragmatičnoj svesti onih koji misle da se književnost o kojoj je reč angažovala na pogrešnoj strani ili se nije dovoljno angažovala na strani koju oni smatraju za pravu.



Ako se izražavam rečima činim to svojom ukupnom egzistencijom, koja nije samo umetnička već i psihološka, socijalna, moralna, politička, metafizička.

Moja književnost je samo otisak moje predstave sveta, pa time i odnosa prema njemu i angažmana u njemu.

Moje izražavanje ne može biti univerzalnije ni istinitije od mog mišljenja.

Ne verujem recimo da je Balzak bio uprkos sebi i svom legitimizmu objektivni slikar svoga doba, kako tvrdi Engels. Naprotiv bio je to zahvaljujući sebi.

Književnost je ograničena, ona može samo da konstatuje čovekovu poziciju. Kad god pokušava da je reši ona simulira otkrića ili imitira ona koja nisu njena.

Međutim kad god se kaže da je književnost nepotrebna, jer nema moć da rešava problema života i smrti, to je isto kao kada bi smo odbacili kašiku zbog toga što smo razočarano ustanovili da se istina njome jede, ali da sama kašika nikoga ne može da nahrani.

Društvene doktrine u asocijacijacijama imaju instrumente kojima prepravljaju svet. Oruđe morala je zakon, predrasuda, vera, običaj, odgoj, tradicija u svim kombinacijama.

Književnost raspolaže samo rečima. Njeno osnovno i tragično pitanje je odgovaraju li čemu te reči.

I makakav odgovor pisac tim neuračunljivim rečima pokušao da ponudi, on će uvek biti zamagljen, preinačen, krivotvoren jednim simultanim i jedino autentičnim ciljem književnog saopštavanja, ličnog odnosa prema datoj stvarnosti.

Bilo bi naravno udobno da poverujemo kako život i umetnost stoje prema realnosti, kao što dva različita jezika stoje prema nekom od njenih pojmova.

To razume se nije tako.

Stoga estetičko rešenje nije rešenje problemarealnosti, čak ni njenog najpribližnijeg odražavanja, već izražavanje onog unutrašnjeg odnosa stvarnosti prema svetu, odnosa koji je u najvećoj meri ličan, pa zato i jedva primenljiv na druge.

Tu negde, verovatno, i leže one prirodne granice književnosti koja bi da se angažuje preko svoje moći. Uostalom nama ne nedostaje angažovana književnost.

Mi nemamo angažovane književnike u onom humanističkom smislu u kome su to Sartr, Gras, Soljženicin, Anžejevski, Miler, predratni Krleža ili današnji Ćosoć.

Naši književnici o nama pišu, ali ne žive sa nama. Od ravnodušnosti sa kojom naši pisci žive, veća je samo ravnodušnost sa kojom društvo tu izolaciju toleriše i bojim se pomalo i neguje.“

Moj komentar.

Ovo što sam 1968. rekao o angažmanu ,islim uglavnim crtama i danas, pa mi pada na pamet idejada bi radi povezivanja sadašnjih razmišljanja sa ondašnjim razmišljanjima, a za anketu „Umetnost i stvarnost“ ili anketu književne kritike mogao izvući ovaj poslednji deo i uneti ga sa novim komentarom.

Intervju I deo

Intervju I deo
Dnevnik, sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – intervju s „Pobjedom“ od oktobra 1968.
(Možda za esej „Umetnost i stvarnost“)

Treći isečak je iz titogradske „Pobjede“ od 6. 10. 1968. godine. To je moj intervju i ja ga ovde u celini prenosim, osim naravno uvoda, koji je napravio intervjuer.

„(...) Pitanje: Radnju romana Vreme čuda i Graditelji djeli 20 vjekova. Znači li to da faktor vremena kod Vas ima prividnu ulogu?



Odgovor: Sumnjam da se u svojim direkcijama svet toliko izmenio da se u prastarim zbitijima, običajima, kultovima, dogmama, dilemama, ne bi mogla nazreti jedna uzor istorija, važeća i za nas.

Svet pukih činjenica je bez sumnje nešto drukčiji, ali se ostale konstituante čovekove sudbine, i nema izgleda da se izmene do te mere da recimo na duhovna i egzistencijalna iskušenja čoveka reformacije i protivreformacije gledamo kao na nama nepojamne probleme.

Tek u nekom vrlo dalekom vremenu, ako do njega uopšte dođe, možda će biti izvršena ona bitna evolucija, onaj fundamentalni preobražaj moralnog, psihološkog, društvenog, pa i biološkog čovekovog bića, koji će onemogućiti umetnost ili ono što će se pod njom tada podrazumevati, da posredstvom prošlosti objašnjava sadašnjost.“

Moj komentar.

Danas ne bih baš ništa mogao da oduzmemovome, što sam onda rekao, jedino su očekivanja neke bitne, fundamentalne evolucije, odnosno revolucije, moralnog, psihološkog, društvenog, pa i biološkog čovekovog bića, po meni danas udaljenije nego što sam onda držao, pa gotovo i nemoguće,

a moje shvatanje da bez toga nema ni govora, ne samo o progresu čovekovom, nego i o njegovom opstanku, postalo je sada ne samo dublje, nego i fundiranje mnogim novim iskustvima i saznanjima.

„Pitanje: Što je kod nas neuobičajeno Vi veoma temeljno izučavate svet činjenica, odnosno, vrijeme i sredinu u kojima se odvija radnja Vaših romana.

Odgovor: Nije to moj metod. On je urođen književnoj transkripciji stvarnosti. Vreme i sredina tvore plazmu van koje literaturne ideje i fabule ne mogu da dišu.

Kao što ni mi nismo u stanju da živimo izvan realnosti. Književnost ne poznaje nijedan oblik stvarne apstrakcije. Druga je stvar, dabome, u kakvom će vidu u kojoj meri prepoznavanje činjenica vremena i sredine biti korišćeno.

U Vremenu čuda svet činjenica, nadam se, uspostavlja neophodnu ravnotežu između posthumnog dejstva realnosti drevne judeje i žive, agresivne realnosti sveta iz koga pišem i u kome se iako prerušeni još spore svi oprečni principi postojanja uarasli u istoriju obećane zemlje.

U Graditeljima razlog je dvostruk. Nemoguće je pronićiodnos jedne ličnosti prema revoluciji, bez obzira radi li se o protagonisti ili antagonisti, žrtvi ili korisniku preokreta, ako se književnim sredstvima ne predoči objektivno značenje revolucije, ako se ne upoznaju i ne doživi njen svet činjenica.

Ne odbacujem osećanja kao izvor nego kao književni metod, na njega se oslanjam samo kad vodim privatnu korespondenciju.“

Moj komentar.

Na ovakvo pitanje moj odgovor i danas bi bio isti.

„Pitanje: U Vašem djelu prisutna je jedna svojevrsna ironija. Da li je ironija danas jedini mogući odnos prema stvarnosti ili možda izraz naše nemoći za autentičniji, plodotvorniji, kontakt s njom?

Odgovor: Književnošću se svet ne gradi, u najboljem slučaju on se njome razlaže i ispituje.

Za književnost manje od svakoga oblika mišljenja i delanja važi ubeđenje da je ovo najbolji od svih mogućih svetova. Ironija je samo jedan nivo ovog literaturi urođenog, negativnog odnosa prema svetu.

Ne vidim zašto bi ona, upravljena na njegove rđave strane bila neautentična i neplodotvorna.

Ako se, međutim, pod plodotvornim i autentičnim odnosom prema stvarnosti podrazumeva nuđenje nekog ključa rešenja, ili još gore sleđenje nekog naturenog rešenja, bojim se da istinska književnost za ono prvo nije sposobna, a za ovo drugo nije spremna.

Ako pisac nije poštar, da raznosi poruke, ni književnost nije pošta sa koje se podižu one preporučene.“

Moj komentar.

Ni ovde ništa ne bih mogao dodati ni oduzeti. (II deo Ovde)

Napad

Napad „Literaturnjaje Gazete“.
Dnevnik, sreda, 28. septembar 1983. godine.

Veliko spremanje – napad „Literaturnjaje Gazete“.

Drugi je isečak iz „Politike“ uzet 16. aprila po mom mišljenju negde između 1965. i 1970. godine.

To je jedna vest Žujovića, korespondenta iz Sovjetskog Saveza pod naslovom „Sveže misli“ i podnaslovom „Novi grubi napad iz lista „Literaturnaja Gazeta“ na „Politiku“.



Pri kraju članka reč je i o meni. Citiram taj deo članka:

„(...) Valja, međutim, reći da članak o kome je reč ima još jedan deo.

On se odnosi na ’antisovjetsku paškvilu’, kako je nazvan tekst Borislava Pekića, objavljen u beogradskom ’Ježu’.

Taj tekst za koji se pretpostavlja s obzirom na tribinu koja ga objavljuje, da je satiričan, naveden je kao dokaz da se u stvari jugoslovenska štampa bavi antisovjetizmom.

’Literaturnaja Gazeta’ kaže da su redakcije lista ’Jež’ i autor inkriminisanog teksta ’reprodukovali svu zamislivu i nezamislivi klevetu na Sovjetski Savez da bi prikupili sve obaveszne atribute antisovjetske propagande’ i da su čak pribegli tvrdnjama kakve ne koriste ni ’istančana cionistička piskarala’.

Najzad zaključak je da su sada ’neonacisti dobili sledbenike u Jugoslaviji’.

Iz tog teksta koji je izgleda napisan u vidu dijaloga s neke međunarodne konferencije. navodi se jedna rečenica kojom druga strana optužuje Sovjetsku za interniranje Jevreja.

Takođe se kaže da ’Jež’ dok ceo svet žigoše američku agresiju u Vijetnamu, izjednačuje Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države.

Najposle se dodaje da se s nekim stvarima ne smemo šaliti i kaže da autornapisa u ’Ježu’ optužuje Sovjetski Savez zbog podele Nemačke i uzimanje polovine njene teritorije.

’Možda Pekić žali i zbog toga što je sovjetska armija pomogla narodima Jugoslavije da se oslobode od fašističkog jarma?’ zaključuje ovim pitanjem svoj ozbiljan članak Svetov u ’Literaturnoj Gazeti’.“

Ja se sećam da sam na ovo pitanje „Literaturnaje Gazete“, odgovorio samo jednom rečju – DA.

Jedrenjak „Nada“

Dnevnik, sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – jedrenjak „Nada“.

Prilikom sređivanja rukopisa i građe za preseljenje, nalazim jednu fasciklu i u njoj nekoliko isečaka očigledno izdvojenih za prepisivanje i komentarisanje.

Ja se ne sećam da li sam to učinio, pa ću sada učiniti ono što sam propustio, zainteresovan upoređenjem onoga što sada o ovome mislim i onoga što sam, ako sam to zabeležio, mislio onda kada sam ove isečke izdvojio. Na mnogima nema datuma, ali otprilike znam u koje doba bih ih mogao staviti.



Prvi je isečak iz jednog zagrebačkog lista koji se odnosi na putnike bez pasoša i njihove sudbine. Jedan isečak koji me je inspirisao da napišem najpre sinopsis za film pod naslovm „Jedrenjak nazvan nada“, a onda i jednu humorističku novelu.

Taj sinopsis nikada nije postao aktuelan, a samu novelu nikada nisam nikome ni nudio ni pokazao. Bila je to jedna mala moja humoristička vežba, pisana u galgenhumornom stilu Stifen Likoka. Isečak glasi:

„Osam mjeseci zarobljen na brodu, Karlo Alberto Munos, dvadesetogodišnji student iz Santosa u Braziliji, napokon je prije nekoliko dana oslobođen dugotrajnog i mučnog zarobljeništva na jednom talijanskom brodu. U februaru ove godine talijanski brod ’Ahil’ tovario je neku robu u brazilskoj luci Santos.

Taj brod nema stalne linije, nego plovi iz luke u luku prema tovaru koji prevozi. Može se dogoditi da na taj način ostane izvan svoje matične luke u Italiji i po godinu dana. Kada je u Santosu obavio svoj posao ’Ahil’ je isplovio. Već je bio na okeanu kad je otkriven slepi putnik. Bio je to nesrećni Munos.

On je izjavio da u Braziliji nema više nikoga, da je sam na svjetu, pa želi pokušati negde daleko novi život. Video je talijanski brod, pa je odlučio da putuje kao slepi putnik u Italiju. Dakako komandantu to nije bilo po volji.

Čim je brod stigao u prvu luku, komandant je pokušao Munosa iskrcati, ali nije uspeo. Vlasti nisu htele primiti Brazilca bez dokumenata. Tako je bilo i u sledećoj luci. Ukratko ponavljalo se to u bezbroj luka punih osam mjeseci. (...)“

Sad sledi jedan isečak iz očevidno opet zagrebačkih novina. Bez naslova je i on glasi:

„Prije nekoliko godina po svim novinama svijeta pisalo se o čovjeku koji je bio prisiljen da živi na brodu iako nije bio mornar, te je lutao od luke do luke, mjesece i mjesece samo zato što nije imao putnice, odnosno državljanstva, pa mu nije nitko imao putnicu izdati, a policije su mu onemogućavale da se u nekoj od zemlji iskrca. Kako je peripetija tog nesretnika završila, nije poznato.

Ovih dana se dogodio sličan slučaj jednom Amerikancu koji je tri tjedna letio raznim avionima iz jedne zemlje u drugu, jer je na to bio prisiljen. Ričard Rog, američki državljanin, po zanimanju mornar, ukrcao se u Njujorku na neki nizozemski brod, te je brod dotaknuo mnoge luke. Iz Amserdama je prošao kroz Gibraltar, pa kroz Suetski kanal prema istoku.

Tu su počele Rogove peripetije. Na brodu je došlo do žestoke svađe i tučnjave, pa je tom prilikom jedan mornar i poginuo. Roga je to tako potreslo iako navodno nikakvog udjela nije imao, da je u prvoj luci u Karačiju u Pakistanu, sišao sa broda u namjeri da se više ne vrati.

Čudno je, međutim, što je on ostavivši brod zaboravio na njemu čak i svoju putnicu. U Pakistanu nije imao neprilika, imao je nešto novca, pa je proputovao tu zemlju, najvećim djelom pješke ili autostopom. Vratio se u Karači.

Imao je novaca samo još za avionsku kartu do Ženeve. Iako nije imao putnice pakistanske vlasti su mu dopustile da uđe u avion. Ali kad je stigao avionom u Ženevu, švicarske vlasti su mu pravile smetnje. Rog nije smio izaći iz aviona.

Ukrcali su ga na avion koji je iz Ženeve leteo za Rim. Ali ni talijaska policija nije imala razumjevanja za nesrećnog Roga. Talijani su ga ukrcali u avion koji se vraćao u Ženevu. Tamo ga nisu očekivali i bili su prilično ljuti. Ukrcali su ga u avion koji je leteo u Amsterdam.

Ali ni Nizozemci ga nisu htjeli primiti i tako je Rog leteo na nekoliko evropskih linija čitava tri tjedna. Novaca da plati karte za ta prisilna putovanja nije imao. Sve su troškove njegovih prisilnih putovanja morale snositi avionske kompanije.

Njima je dakako to dojadilo, pa su one zajednički poduzele korake kod američkih vlasti i Rog je prije nekoliko dana na pariskom aerodromu dobio konačno putnicu i nešto novca da bi mogao iz Francuske odleteti u SAD.“

Ova dva isečka izdvojena iz štampe, ja mislim pre 1960. godine, još uvek su literarno potentna, još uvek bi čovek mogao od toga napraviti jednu uspelu komediju.

Komediju koja bi možda više nego neke druge ozbiljnije na izgled teme ilustrovala sumanute prilike u kojima živimo.