za I deo vidi
NOVI: Svašta. Stalno je menjao profesije. I imena i profesije.
STARI: Menjao sam ja i mišljenje, pa ništa!
NOVI: Jeste li pokušavali s polom?
STARI: Tri puta.
NOVI: Kod doktora Kestnera?
STARI: Jeste.
NOVI: Dobar čovek. Naš čovek.
STARI: Promenio sam i lice.
NOVI: Kod Bauma, jamačno?
STARI: Poznajete ga?
NOVI: Ne osobno, ali se dopisujemo... A kako je bilo sa staležom, klasom, građanskim redom? Jer onaj moj je i klasu pokušao da promeni.
STARI: Za tako nešto nisam imao dovoljno love... Da sam bio milioner, mogao sam bar osiromašiti. Ovako ...
NOVI: Puka sirotinja, crkveni miš!
STARI: Da i crkvene miševe ne poznajete?
NOVI: (Skače sa klupe. Ulazi u delirijum.) Crkvene miševe?... Crkvene miševe? Kako crkvene miševe da ne znam?... Pa, oni rade za mene! Svaki crkveni miš iz svake crkve, bez obzira na konfesiju!... Svi za mene rade! I neprijatelji rade! Neprijatelji bolje i više od svih! Sve je zavrbovano! Sve pokriveno! Sve pod kontrolom!...
Sve se zapisuje, opisuje, popisuje, upisuje! Odasvud stižu dostave, prijave, podnesci, izveštaji, obaveštenja, saopštenja, informacije, referati, pro memorije... Ceduljice, cediljice, ceduljice! ... (U nastupu beži. Krici se udaljuju.)
STARI: Pazi ti crkvenih miševa. Ko bi rekao?... A što i ja jednom ne bih nešto na papir bacio? (Trza se u ludačkoj košulji.) Samo kako?... Kako?
(Scena se naglo zamrači. Mrtva tišina. Zatim se opet čuju blaženi zvuci parka – raja. Cvrkut ptica, žubor vode, šuštanje lišća. Scena se postepeno razvedrava. Stari, još uvek u ludačkoj košulji, kleči pored klupe na zemlji. Iz usta mu viri konopče kao visak, s kojim se muči da nešto odmeri. Dolazi Novi, takođe u ludačkoj košulji.)
NOVI: (Besno.) Kurvin sin! Kopile! Hulja! Ništarija! Majku mu plaćeničku!
STARI: (Ispušta iz usta konopče, uspravlja se.) Šta je, Cimerman? Ta sedi, smiri se, čoveče!
NOVI: Zamisli ON nije ni tamo! Ni tamo ga nema! Tamo nema ničeg!
STARI: (S nostalgijom.) Tako je tio tamo, prijatelju, nema ničeg i čovek je bezbedan...
NOVI: Nemoguće je napraviti ni najmanju pribelešku, nikakav se izveštaj ne može podneti, nema se šta dostaviti...
STARI: To je ono pravo, stari moj, to je raj!
NOVI: Koješta! Takvo je mesto besmisleno! Čemu služe prostori koji se ne mogu kartirati, događaji o kojima se ne može raportirati, ljudi o kojima se nema šta referisati, reči koje se nikome ne mogu dojaviti?
STARI: Ne znam, ali je meni tamo bilo kao u raju.
NOVI: Ja sam se osećao kao u paklu!
STARI: Ali ako pi te pitali kako je stvarno bilo?
NOVI: Ne bih znao reći.
STARI: Eto zašto je to raj.
NOVI: Muka je to, muka, jer to je bilo poslednje mesto na kome sam GA mogao tražiti...
STARI: Baš ti je toliko stalo da ga nađeš?
NOVI: On mi je sad sve što imam.
STARI: Šta se pa ja čudim? I ja više od svega želim da upoznam čoveka koji mi je nizašta život upropastio.
NOVI: I posle svega to da mi priredi. Ceo sam mu život posvetio! Moj sam zbog gada zabatalio. Nema stvorenja kome je obraćana tolika pažnja!
STARI: A tek šta ja da kažem? Da mene nije, njegov bi život bio besmislen!
NOVI: Meni i mom krampanju blagodareći, stekao je važnost. Bez mene bio bi – nula!
STARI: Ja sam mu pružio i hleb, i rang, i obrazovanje, i razonodu!
NOVI: Samopoštovanje sam mu ulio, osećanje nadmoći!
STARI: Samo preko mene mogao je na sebe biti ponosan!
NOVI: I mada to nije najpresudnije, pomogao sam mu da ne stagnira, da u žabokrečinu ugodnog života ne potone, da se ne zaparloži!...
STARI: Da se od nemila do nedraga nisam potucao, zar bi taj sveta video, zar bi saznao da postoje i druga mesta na ovoj planeti, osim njegove vašljive kancelarije?
NOVI: Goneći ga, razvijao sam mu instinkt održanja. Kladim se da je taj danas lukaviji od svake divlje zveri!
STARI: Oštrio sam mu inteligenciju, koja bi da ga svojim bekstvima svakog dana nisam stavljao pred nove probleme, ostala na nivou – paprati!
NOVI: Živeo je od mene kao parazit!
STARI: Od mene kao krpelj!
NOVI: Pa gde je tu pravda, prijatelju?
STARI: On je mene uvek pronalazio, ma gde sam se zavukao, a kad je meni jedini put u životu potreban – njega nema!
NOVI: Možeš ti njih sasvim upetljati, smrtno zaplašiti, život im presesti, možeš ih do sluzi smekšati, slomiti im kičmu, nadu, otpornost, na sve ih navesti, i mater da prodadu, ruku na sebe da dignu, da polude... jeste, da polude možeš s lakoćom postići, ali šta sve to vredi ako ti samo jedan od njih izmakne...
STARI: I šta meni vredi što patim, ako ne znam – od koga?
NOVI: Zato neka Svevišnji pomogne i onome koga progone...
STARI: ...I onome koji goni!
(Obojica se spuštaju na kolena, obaraju glave na grudi. Scena se naglo zamrači.)
BEOGRAD, 1970.
za I deo vidi
No comments:
Post a Comment