10. januar 1955. (nastavak)
Što se tiče Mareka, on je trubadur koji u sedlu Rosinante ima uveden beli telefon i koji će skončati u ligeštulu za osobe sa hipertenzijom.
“Gospodin Ripoa” = prisilna ideja da mora završiti svoje studije + predestinacija da ih nikad ne završi.
Duk je nešto posebno, jer on veruje u ono što govori i govori ono što misli, kad za to zna, misleći ono u šta veruje.
On podseća na bigota koji svoje obrede održava iz inata. U stvari radi se o iskrenom uverenju.
Tome dodajmo steg u tri boje: crveno, zlatno, crne, koji dočaravaju demokratiju, kapitalizam i hrišćanstvo.
R. Z. (“Kolaps”) spada u onu brojnu kategoriju ljudi, za koje se sasvim sigurno zna, kako će izgledati u pedesetoj godini.
L. J. dočarava ravnodušno stanje smrti. Kada smo zajedno on igra Zoilusa u mrtvačkom pokrovu.
Što se tiče Cv-a uporno nastoji da što iscrpnije bude jedan Iskovesku, a postiže da bude tek ona. Doduše, on ima duha u izobilju. Duha najviše vrste.
Taj duh je kao mešina za vino. Kad je puna ona klokoće. Prazna škripi.
Evo njegove jednačine:
Oto Vajninger koji se neće ubiti + imela koja raste na drvetu vlastitog kompleksa manje vrednosti, koja se neće sasušiti + mitski Narcis koji se neće pogledati u reci.
Što se tiče Džekija ta se jednačina da svesti na dva člana: topizam + neurastenija gravis.
Sva vredsnost B. M. je u tome što nema pretenzija i ima knjige.
Vrednost M. S. meri se prema oblicima žene sa kojom spava.
No comments:
Post a Comment