(17. deo Ovde)
24. februar 1955. godine (nastavak)
No Ivan se nije obuzdao. Ko zna koliko ga je muka i savlađivanja stajalo da se do svoje trideset petezadrži u pozlaćenim okvitima Njegovanskih salona i kontoara?
Ko može znati koji su putevi jedne strasti da nas povede i umori u đubretu ako joj se prohte?
Ko može znati koji su pravci koje uzima krv kad jednom istekne iz starih vena u čežnji za novim?
Taj je ugledni naslednik firme Njegovan i sinovi, na zaprepašćenje svih ljudi od stanovitog ukusa, jednostavno otišao da se prijavi u prvi ured za registraciju dobrovoljaca, mada ga niko nije zvao i „to je bilo“ – kako se mislilo – „lrajnje neučtivo da ode tamo gde ga niko ne zove“.
No, nažalost nikakav zakon nije izričito zabranjivao vojnim vlastima da primaju Njegovane u vojsku i ta stidna pukotina u zakonodavstvu jedne nacije, koja je za svoje bogatstvo imala da zahvali upravo Njegovanima i njima sličnim porodicama, primi Ivana i on se više nikad nije vratio u grad kao Njegovan.
Sada je i forma bila ugrožena. Nešto što je bila privatna bolest porodice, postalo je predmet društvenog konzilijuma.
Bilo je to kao kada iznenadno otkrijete da vaša supruga, čiju ste lepotu izlagali, ima lues.
Ivan Njegovan je ratovao na Kaporeti, u Galiciji i Ukrajini, i verovatno mu se ceo taj prostački masakr smučio kad je jedne noći dezertirao Rusima, u neodoljivom naporu da reši svoj lični slučaj.
Izgleda da je dobro izabrao momenat.
Na plodno tlo njegove privatne depresije kao čoveka i Njegovana, padoše proglasi vojno-revolucionarnih komiteta koji su devet sto sedamnaeste nicali kao pečurke na neuzoranoj ledini carske i spahijske indolencije.
„Njegovanske bude“ koje su dobile krila, sada dobiše žalce.
Zanesen on se baci u taj mutni azijsko-fanatični haos, i plovio je tom rusko-boljševičkom rekom sve dok ga gigantski trockistički talas ne izbaci na obalu, gde umalo ne umre usled nedostatka okretnosti.
(Ova je osobina nepoznata ranim Njegovanima.)
Vrati se u zemlju sa nekom sumnjivom Ruskinjom, za koju se tvrdilo da pripada “plemenitim anarhistima” – reč koja se izgovarala u niskim tonovima, i za koju niko nije znao šta tačno ima da znači.
Njegovo prezrivo odbijanje da učestvuje u deobi “plutokratsko-buržoasko-ekspoatatorske imovine” svog oca na privatnoj liniji, preteče stari Teodor koji ga lakonski i neopozivo sa jednom stavkom u testamentu sasvim isključi iz nasledstva u korist mlađeg Simeona koji je, ne čekajući klasnu deobu pokazao praktičan smisao, koji kao da se iznova počeo da restaurira u toj porodici, naklonjenoj samouništenju. (19. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment