„Bilo je i biće mnogih uništenja čovečanstva…
i ono će kao dete morati da otpočinje uvek iznova, ne
znajući šta je bilo pre njega…“
Platon: Timej
„O Solone, ti znaš da je zemlju nekad
nastavala najpravednija rasa ljudi koja je
ikada živela… Golema beše snaga koju su
bogovi dali izgubljenoj Atlantidi…“
Platon: Kritija
PREDGOVOR
„Dužnost nam je da sledimo maštu bar koliko poštujemo očigled¬nosti realnog sveta od kojih živimo. Jer, istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuđa realnost ukrštaju…“
B. Pekić: Atlantida naših nada, esej
Atlantida je odavno mogla biti napisana. Ideja za nju prethodila je temi 1999, ali, kao što u ovom poslu biva, okolnosti mimo auto¬ro¬ve volje upravljaju književnim redosledom češće nego što se mi¬sli. Zato Atlantida sledi 1999, umesto da joj prethodi.
Ali, kako obe knji¬ge pripadaju podvrsti antropoloških eposa koji se ne bave ovim ili onim čovekom, već homo sapiensom uopšte i njegovim izgle¬di¬ma u okviru jedne kosmološke sheme, poremećaj u redosledu se ne oseća kao naročita smetnja.
Naravno, dosledan antropološki epos ne¬mo¬guć je, kao što nije moguć čovek kao takav. Čovek kao takav uvek je, ba¬rem u književnosti, ovaj ili onaj – lik. U mom slučaju, to je izvesni John Carver (Howland), potomak engleskih puritanaca koji su na je¬dre¬njaku „Mayflower“, godine 1620. kao prvi doselje¬nici stupili na tle Amerike.
Zagonetkom postojanja ili nepostojanja Atlantide, njenom lo¬ka¬ci¬jom ako postoji, njenom sudbinom ako je postojala, i njenim antro¬po¬loškim značenjem u oba slučaja, postojala ili ne, bavio sam se odavno. Nisam nikad mislio da o tome pišem roman. Na umu sam imao amaterski esej – napisan, uostalom – koji ću, bez ambicija, pri¬dodati masovnom groblju knjiga na temu izgubljenog kontinenta.
Onda sam imao san koji se ovog predgovora ne tiče, i iz njega shvatio da moram napisati roman. I tako već ulazimo u tajnu. A tajne se ne ispovedaju.
Knjigu, međutim, nisam napisao ni protiv volje ni bez volje. Na¬dam se da će čitalac to osetiti. A ni bez izvesnih ambicija koje me pri pisanju Besnila nisu opterećivale. Ambicije su se odnosile na umet¬ničku analizu naše indomašinske civilizacije, koja mi se u mno¬gim aspektima, ne tek istorijski već i aktuelno, nije činila ljudskom. Dovoljno je bilo intenzivan osećaj alijenacije uzdići do alegorijske hi¬po¬teze i temelj romana bio je postavljen.
Zato je u ovoj knjizi žudnja za Atlantidom stvarna. Možda je stvar¬na i Atlantida. Njena bi obnova možda takođe mogla biti stvarna, premda su za sada izgledi ništavni. Sve je ostalo – fikcija. Ali fik¬ci¬ja koja se, gde god može, oslanja na realnost dokumenta.
Ideja Atlantide je, nesumnjivo, potekla iz potrebe za rajem. Kako se postojanje raja, u paklu ljudske stvarnosti, nije moglo dokazati, morali smo ga tražiti u nečemu što je postojalo, pa se iz izvesnih raz¬loga izgubilo. Takav je biblijski Eden, raj na istoku.
Takvi su iz¬gubljeni rajevi svih rasa, naroda, plemena. Sekhet-Aaru Egipćana, Eli¬sejska polja Grka, keltski i galski Avalon/Abalusi/Abalonia, aste¬čki Aztlan, starohindusko Belo ostrvo, Zlatni krajevi istočnih legen¬di, da ne nabrajamo sva mesta koja smo birali da im posvetimo svo¬je nade, izneverene na svim drugim mestima na kojima smo živeli.
Atlantida je najpoznatiji među njima. Većinu podataka o njoj, koje sve dugujemo Platonu, kao i šta ti podaci nude nauci i ima¬gi¬na¬ciji, naći će čitalac u samoj knjizi kao integralan deo naracije. Ovde bih dodao samo nekoliko činjenica i nekoliko sumnji.
Platonovu tezu, iznetu u dijalozima Timeju i Kritiji, odbacio je nje¬gov učenik Aristotel, optužujući ga da je Atlantidu izmislio, a po¬tom je, kad s njome nije znao šta da radi, što se piscima događa, jed¬nostavno potopio, slično postupku književne deus ex machine he¬len¬skih tragedija. Ali je prihvata Cantor (335–275. pre H.).
Pominju je Strabon prilikom komentarisanja tekstova istoričara Posidonija, dva veka docnije, i Diodorus Siculus, oko 30. AD, u 3. knjizi Isto¬ri¬je sveta. Atlantidu beleže Plinije Stariji u Istoriji prirode (77. AD) i Jevrejin Filon u Večnosti sveta.
Nalazimo je kod Plutarha kad u okvi¬ru Životopisa govori o Zakonodavcu Solonu koji je priču o Atlan¬tidi doneo iz Egipta oko 600. pre H. O njoj u V veku AD raspravlja Proclus u komentarima Platona i poslednji veliki rimski istoričar, Ammianus Marcellinus.
Ovde se moramo zaustaviti i izdvojiti filosofa Origena. Platonov izveštaj o ratu Atlantiđana i Atinjana interpretira on kao sukob do¬brih i rđavih demona, anticipirajući ideju koja je u ovoj knjizi knji¬žev¬no primenjena u obliku globalne alegorije.
Numenius mi je ta¬ko¬đe pomogao, jer je taj rat nazvao borbom duša i tako u fizički svet legende o Atlantidi uveo pojam koji me naveo na smelost da tajni rat Atlantiđana i njihovih robota shvatim kao – rat onih s dušom pro¬tiv onih koji je nemaju.
Poslednji antički pisac koji o tome govori je Cosmas Indio¬co¬ple¬u¬stes (Hrišćanska topografija). (2. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment