(IX deo Ovde)
Iznaći svoje odstranjenosti znači samo utvrditi šavove koji su pukli izmedju tebe i sveta. To još ne definiše tvoje stanje kao stanje otudjenosti. To tek odmerava oblast, obeležava lokacije u kojima se ono može razviti.
Tek kada se ono na svim medjašima, duž čitave linije šava kojim se sa stvarnošću razgraničavaš, razvije do samosaznanja, tvoja će pojedinačna apsurdna pozicija naći propisano ležište u režimu opšteg apsurda. I tek potom će na dnevni red biti stavljena egzistencijalna pitanja: pobune ili kolaboracije, života i smrti.
(DNEVNIK, 26 septembar 1956. godine)
“Odrekao sam se branilaca i odbrane jer sam navikao da se branim i napadam dobrim orudjem.” (Nikolaj Muralov, komandant Moskovskog vojnog okruga, na procesu protivu Trockista i Zinovjevaca, 1936. godine) …
U tihom, podzemnom procesu što se vodi izmedju mene i stvarnosti, ja nisam razoružan ja sam se razoružao. Ima li neke prednosti, neke nade u tom činu? …
(DNEVNIK, 1. oktobar 1956. godine)
Svaki momenat razvija u sebi i sve vreme. Ali svi momenti zajedno ne sadrže neko obimnije vreme. Tako paradoksalno, tako apsurdno, ponašaju se i dogadjaji kojima je dužnost da sabrani tvore neku fazu u mom životu.
Umesto da se sublimiraju u osećanje trajanja, u kome bi svaki dogadjaj imao svoj udeo, odsek, kod, naše osećanje trajanja vezuje se samo za jedan od njih – memoriran po principima koji su nam još uvek nepristupačni –
dešava se potom da on, postavši autokratski reprezent čitavog razdoblja, potre sve ostale dogadjaje, pogotovu one koje kao nesaglasne nije kadar da prisajedini, a bilo po čemu srodne anektira, učinivši ih delom sopstvenog dešavanja, sve dok, sred tako opustošenog vremena, ne ostane suverenim samodršcem proteklog života,
pa nam se ponekad čini da godinama nismo ništa drugo radili nego se voleli s jednom ženom, a u narednom nizu godina sa njom se mrzeli.
Prošlost iščezava svedena na nekoliko uprošćenih šifara, primitivnih jednačina bez ijedne nepoznate, i umesto realnog osećanja da smo trajali, suočavamo se sa bolnim osećanjem nestvarnosti naše istorije …
Možda bi valjalo ovako razmišljati: nije suština mog trajanja u onome što se meni dogodilo, nego u mome dogadjanju. Ako njega nema, nema ni trajanja …
(DNEVNIK, 5. oktobar 1956. godine.) (XI deo Ovde)
No comments:
Post a Comment