KAD GOD SE VRATA OTVORE POČINJE NOVI ŽIVOT, I deo
(Jesen, 1948.)
Vlata se otvaraju i spram gole kuhinjske sijalice, poput zlatne aure, u njihovoj se rupi, kako se rasanjujem, postepeno obrazuju dve senke. Jedna okreće prekidač u zidu sobice za poslugu u kojoj spavam preko zime i dve mutne senke postaju dva čoveka u smedjim kožnim kaputima.
To je najviši izraz revolucionarnog sika iz Sedamnajste, žirado šeširi i polucilindri pobedničkog proletarijata. S početka, medjutim, podsećaju me oni na avijatičare koji su izgubili kurs i čiji se aparat srušio kraj moje postelje. Nemam, naime, nikakvog razloga da u njima vidim andjele s nekom blagovešću. Blagovesti su već prilično dugo nestale iz mog života.
Izmedju njih, u daljini, u ambulantnoj belini emaljiranih pločica, susrećem beskrvno lice majke. Iznad njega visi ogledalo u crvenom celuloidu, išarano staračkim pegama. U njemu bljesak sijalice briše konture kuhinjskog nameštaja i ponoćne posetioce ogrće sablasnim pokrovom.
Desno, na zidu, okačene su prugaste kuhinjske krpe. Još dalje, slepo je oko baštenskog balkona. Ispod, posudje se cedi u lavabou.
S radija se tiho, čisto čuje Šuman.
“Du bist meine Ruhe.” – “Ti si moj mir.”
Zaboravio sam da ga ugasim. Pogled mi pada na kristalnu pepeljaru s pikavcima, kutija “Morave”, šibicu i zelenkaste korice knjige. Ničeova “Volja za moć” iz Kosmosove biblioteke Karijatide.
Lepo, mislim. Ma kakvoj si se moći iz nje naučio, nema više mnogo izgleda da je koristiš. Odsada će se Moć ogledati na tebi.
Vrata se zatvaraju. Majčinog lica nestaje.
Ležim nepomično. Jedino što s nogu zbacujem pokrivač, ćebad presvučenu čaršavom. Nastojim licu da dam izraz umerenog čudjenja. Znam da tako rade svi uhapšenici. Svaki se uhapšenik čudi kako je izvučen iz skrovišta što ga je izgubio u sopstvenoj imaginaciji.
Sem u imaginaciji, medjutim, skrovišta nema. (Znam, naime, da je ovo hapšenje. Dj. M. je zatvoren pre tri dana. Danas je bio 6. Novembar. Verovao sam u srčanost i izdržljivost Dj. M.-a, ali i u izdržljivost policije. Na ovo sam bio spreman već 4-tog. Tajna je jedna i nedeljiva. Traje samo dok je sve što se nje tiče – tajna.)
Da li je to što osećam strah? Ne vredi se lagati. To jeste strah. Ta iznenadna ispražnjenost, vrtoglavica naglog survavanja kroz prostor čije granice ne vidim.
Stariji od njih – obojica su, uostalom, vrlo mladi – pita me za ime.
Procedura počinje. Sad se valja iskazati. Nipošto otkriti da se bojim. Treba se ponašati kao pred opasnom životinjom. Hladnokrvno i pribrano. (Zabluda je očevidna. Držeći se hladno i sabrano pred divljim psom, očekujemo da se on povuče. Kad se pred policijom držimo hladno i sabrano, mi uistini ne očekujemo da se ona povuče. Kako se onda stvarno hladno i sabrano držati?)
Istiskujem iz sebe svoje ime. Ne zvuči baš sasvim posrano, kako sam se bojao. Pre nekako sramežljivo.
Tolike knjige o hapšenjima ne pomažu. Tolike priče o hapšenjima ne koriste. Kad po vas dodju, to uvek izgleda sasvim drukčije. Kao da se prvi put dogadja. Kao da je to prvo hapšenje od Postanja sveta. Geneza hapšenja kao proces. Čudo.
- Uhapšeni ste u ime naroda. Ustanite.
Ustajem. Zapažanje mi je mutno, diskontinuirano, konfuzno. Ustanovljujem da legende o izvanrednoj bistrini u krizama nisu istinite. Ne bar uvek. Kod mene svakako nisu. Svestan sam jedino najsporednijih pojedinosti prizora. Dugo nisam sekao nokte na nogama. Soba nije izvetrena. Popodne imam sastanak sa J. Jedan od agenata ima retku plavu kosu, drugi na kožnom kaputu mrlju veličine ljudske šake.
Mladji mi na postelju baca odelo. Kaput i pantalone u kockastim smedjim šarama. Da je od koprive, bilo bi pod prstima ugodnije. To nije odelo koje sam sinoć nosio. Shvatam da su oni u kući već neko vreme. Da nisam probudjen odmah. Da je pretres možda već izvršen. Da sad ostaje samo obući se – i otići. (Pretres me ne zabrinjava. U kući nema ničeg što bi me optuživalo. Ništa – osim mene.)
Osećam stid što sam go. Ud sakrivam čaršavom. Njegova belina nije hirurška. To je boja mrtvačnice. Nogavice pantalona su tesne. Više nego ikad ranije, čini mi se.
Sulundari, mislim, sulundari. Reč mi se najednom silno dopada. Mogla bi bit ii ime nekog Maga. Albertus Magnus, Kaljiostro i Sulundari. Sulun Dari. Ili možda Su Lun Dari.
Stariji prilazi noćnom stočiću i uzima u ruke Ničea.
- Ha! – Kaže živahno. Zatim mi gazi bosu nogu čizmom. – Izvinite.
Soba je tako mala.
Sa radija se čuje Šumanova čežnja. Stopalo me krvnički boli. Ali ja opet, uz nos svakom “razbistravanju uma u krizama”, ne vidim ništa od koristi. Zamišljam Šumana u beloj, naboranoj košulji za klavirom. Vidim njegove naočare s tankim žičanim okvirom. Oko njega su deca. Najstarija ćerka, Elizabeta, okreće note.
Agent gasi radio. Slika ostaje. I bol u nozi.
Zatim slike nestaje. Bol je još uvek tu.
Obučen sam. Neko kuća na vrata. Majčina ruka pruža debeli pullover. Ona ovde jedina misli. Ja se bojim. Agenti rade svoj posao. Mi smo suviše zauzeti da bismo mislili na sutrašnjicu. O njoj misle samo naše majke.
Posle hapšenja Dj. M.-a, rešio sam da spremim nekoliko tradicionalnih stvari za verovatan slučaj da dodju i po mene. Nisam ih spremio, jer bi to bio dokaz moje krivice. Bio sam idiot. Ti, svakako imaju protiv mene jače dokaze od jednog ćebeta pod krevetom.
Ako ih nemaju, imaju Dj. M.-a.
Sad imaju i mene.
Dokazi će doći sami po sebi.
Ali jedno pitanje mora biti postavljeno. Besmisleno pitanje. I upravo zbog njegove vapijuće besmislenosti. To je prosto – ritual. Cela je ceremonija ritualna. Uvek isti kanonski odgovori slede uvek ista kanonska pitanja.
- Zašto?
- Šta zašto?
- Zašto sam uhapšen?
- Ti o najbolje znaš.
Znam, na žalost. I ne pitam se da li bi bilo bolje da ne znam. Znam da je bolje da znam. Krivicu je teže izmišljati nego je imati. Stvarne su krivice uvek lakše od izmišljenih. Čovek koji ima sakriven revolver, pokaže ga … Sakriveni tenk se ne mora pokazati. Veruje se na reč …
(Hb deo Ovde)
No comments:
Post a Comment