(J deo Ovde)
OSTRVA I OSTRVLJANI
Kad kažem “ostrvo”, najpre imam predstavu nečeg izdvojenog. Zatim – zabačenog, izuzetnog. Iza toga slede predstave usamljenog, zatvorenog, nepristupačnog.
Predstave su, medjutim, lažne. Donovo kopno spaja ostrva ispod vode, koja od nas sakriva istinu neizdvojivosti. (Postoje, doduše, ploveća ostrva, i u njima izvesna nada.) Neizdvojivosti u prostoru. Neizdvojivosti u vremenu.
A na samom dnu tajne leži Atlantida.
Kad ispliva na površinu opšteg privida ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati. Hoće li to za našu civilizaciju biti dobitak ili gubitak?
Kako ćemo, kao vrsta, podneti konačno smeštanje u kosmičke koordinate, nevidljivu paukovu mrežu bitka, koju smo poštovali samo ako nas je priznavala kao jedini mogući viši život, a odricali je čim bi nas upoznala sa verovatnoćom nekog drugog i još višeg?
Hoćemo li i dalje bežati u svim pravcima od svega što nas spaja i osudjuje na uzajamnost?
Hoćemo li i dalje biti ostrvljani koji sumanuto tragaju za svojim ostrvima, sa svojim nedodirljivim izuzetim, bezbednim plovećim mrtvačkim kovčezima?
Moja je pozicija nemir ostrva koje želi da pliva. Duboko ispod vode spajam se sa kopmom sponom koja se tanji.
Ali da bi se prekinula treba nešto više od ravnodušnosti. Treba neka agresivna ravnodušnost, a ona više nije ravnodušna.
Umesto sponu da kida, cementira je muljem svojih odbijanja. Ploviti je nemoguće …
Moralna samodovoljnost je nemoguća. Gde je ima, nema morala. Tek osvešćenih instikata.
Ma koliko držali do svog ostrvljanstva, do svoje nezavisnosti, ma koliko čuvali čistotu, samoizvornost, hermetičnost, ljudi obrazuju moralno kopno.
Na takvom kopnu nema istinske nezavisnosti …
Može se, možda, do izvesne mere zavisnost suziti. Ali čemu? Čemu biti nezavistan?
Zašto biti mrtav? Zašto biti ostrvo?
(DNEVNIK, 1954.-1959.) (L deo Ovde)
No comments:
Post a Comment