(X deo Ovde)
ISPOVEDNIK: E sad više ne može …
OBEŠENJAK: Šta ne može?
ISPOVEDNIK: Ne može u krevet … kad si sve priznao … Evo, piše ovde … Belo na crnom, crno na belom … Uh, brate! Sasvim si me sludeo …
OBEŠENJAK: Ali ja hoću još da ležim!
ISPOVEDNIK: Ležaćeš budalo … I ne deri se, treba li da nas čuju? … Slušaj me dobro … To je samo predstava za njih … Mi garantujemo da ti se na konopcu ništa rdjavo neće desiti …
OBEŠENJAK: Mogu li da vam verujem?
ISPOVEDNIK: Pa nama treba tvoja izjava, budalo, a ne ti! Šta ćeš nam kog boga ti!
OBEŠENJAK: Ali, oni će videti da se sa mnom ništa nije promenilo …
ISPOVEDNIK: A vidiš li da se nešto promenilo kod onih koji su otišli na vešala pre tebe?
OBEŠENJAK: Zaista, ali ja i njih ne vidim.
ISPOVEDNIK: I ne možeš da ih vidiš. Žive incognito.
OBEŠENJAK: A gde to, gde to?
ISPOVEDNIK: To niko ne zna. Ni ja. Ali žive dobro, to znam.
OBEŠENJAK: I leže?
ISPOVEDNIK: Leže.
OBEŠENJAK: Stalno?
ISPOVEDNIK: Stalno …
OBEŠENJAK: Onda mi dajte da potpišem tu izjavu.
ISPOVEDNIK: Na sve li ti misliš … Hej, vi napolju, upadajte!
(Buka i tresak ulaska.)
ISPOVEDNIK: (Tiho.) Hrabro, druže, i ništa ne brini! Do vidjenja!
OBEŠENJAK: Do vidjenja!
OTAC: Je li sve u redu, Ekselencijo, je li sve na mestu?
ISPOVEDNIK: Sve je u redu i na mestu. Zdravo!
(Koraci se udaljuju a čim se vrata zalupe, opet nastaje škripa, krš i stenjanje.)
OTAC: Ajde jedan korak sinko, jedan koračić za tatu … Jedan koračić za mamau … Jedan za ovu lepu gospodjicu … I za vernog slugu da ga ne uvredimo … Ako napraviš još samo tri koraka, tata će ti kupiti krevet … Veliki krevet sa baldahinom …
OBEŠENJAK: (Hladno.) Pustite me budale! Šta vam je!
OTAC: Šta opet nije u redu sine, šta nije u redu?
OBEŠENJAK: Sve je u redu, samo me pustite da odem kao čovek da se obesim … Bez dreke, talambasa i parade! Čovek se uvek veša sam, jel’ jasno? … Sam!
(Koraci se udaljuju, obešenjak zviždi neki poletni marš, vrata se zatvaraju. Pauza u kojoj nesnosno škripi točak.)
SLUGA: Mladi gospodin se nešto dugo zadržao.
OTAC: To je ta današnja mladež! U moje vreme, ako je neko osetio potrebu da se malo obesi, činio je to u kući, u krugu porodice. Vešalo se po mansardama i tavankutima punim bakinog nameštaja od orahovine, da … a ne po zubarskim čekaonicama, liftovima, pisoarima, tramvajima i promenadama … I posle je opet sve bilo lepo, i u redu … A sad, dete ti ode malo da se obesi, i jednostavno ga nema! Satima ga nema!
SLUGA: Možda mu se nešto dogodilo.
UČITELJ: A otkad se vi toliko brinete za one koji vas ugnjetavaju?
SLUGA: Otkad sam opet postao hrišćanski socijalist … Ovog puta desni …
UČITELJ: Stvarno, možda ipak treba preduzeti nešto!
OTAC: Samo brzo za ime boga!
ŽENA: (Cmizdri.) Ja sa svoje strane, kao provincijalka u Metropoli, jedino mogu da se osećam usamljenom, ali to nije naročito brzo …
OTAC: A možda se on i nije obesio? Možda se predomislio?
SLUGA: Da je mladi gospodin bio toliko prevrtljiv, promenio bi u toku ležanja bar ćošak!
(Iz daljine se čuje dug, stravičan, gotovo nadljudski krik.)
OTAC: Šta je to?
UČITELJ: Kand nekog kinje …
SLUGA: Nekog slugu, sigurno.
(Snažna lupa na vrata.)
PRALJ: Ljudi! Ljudi! Ljudi! … Gore na tavanu!
OTAC: Priberi se, ženo … Šta gore na tavanu?
PRALJA: Ljudi vise o jednoj gredi!
OTAC: Hvala bogu! … U redu je, sve je u redu! … Ali kakvi ljudi? Valjda čovek u pidžami?
PRALJ: Ne, gospodine. Dva su. Jedan u pidžami, jedan u odelu.
ŽENA: Znala sam … Onaj njegov najbolji prijatelj … Hteo je da ga pretekne …
(Škripanje trošnih stepenica, koraci, šumovi potkrovlja.)
OTAC: Sine! … Sine! … Sine! … Čuješ li me? Šta radiš gore? Hajde sadji, ne pravi glupe sale, dete! … Čuješ li mene?! Ne teraj inat … Znaš kakav sam … Sine! … Sine! … Šta ti to sad ‘oćeš? Pentraš se uz konopac kao da ti je osam godina … Dobro, obesio si se, želju isterao, sad se lepo skini …
Tata će ti kupiti drugu ljuljašku … pravu … hengemat, hengemat! … Sine! …. Pa on se ne miče! … Ljudi, pa on je mrtav!!! Moj sin je mrtav!!! (Automatski.) Šta nije u redu sine? … Šta nije u redu? Šta nije u redu sine? Šta nije u redu?
(Bat čizama.)
ISPOVEDNIK: Kakva je to galama? Šta se opet ovde zbiva?!
OTAC: Ekselencijo, Ekselencijo, moj se sin obesio! Moj jedinac je izvršio samoubistvo!!
ISPOVEDNIK: Dobro, proverićemo, ali tako nešto smo i očekivali. Gad je sam sebi presudio …
OTAC: Ali, Ekselencijo, on je bio nevin!
ISPOVEDNIK: Nevin? A zašto je onda priznao? Mi imamo njegovu izjavu … Samo to nije sve, U njoj stoji da ste svi učestvovali …
SVI: (Panično) To je laž! On panjka! Nije istina!
ISPOVEDNIK: Dobro, Proverićemo. Vodite ih!
(Koraci se udaljuju. Ostaje samo da škripi točak.)
BEOGRAD, 1957.
No comments:
Post a Comment