(6. deo Ovde)
18. februar 1955. godine
Okružuju me stvari koje ponekad ne razumem, čak i u mojoj vlastitoj sobi. Knjige čije je poreklo sumnjivo i sto koji strši iz poda, i “ja kao dečak sa plavom kosom i lulom”.
Čovek je jednostavno unesen u tu sobu, gde su stvari već uzele prevlast.
Ostaje samo da im se pokorim ili da smišljam bekstvo.
Pobeći među nove stvari. Ali takvih koje su nove, nema. Svuda je sto, i knjige i postelja.
A na zidu vise banalne slike iz porodičnog života.
Nizovi pratilaca u tvrdim kragnama i onduliranim brkovima. Drže se tako kao da ja ne znam da su bili luetičari, da su se ubijali radi kockarskih dugova i zato što su ponekad bili pijani kao zveri.
Oni predstavljaju tradiciju imena koju treba poštovati.
I predati je dalje tedstamentom, svojoj deci. Te slike rasklimatanih ulaneriskih jahača. Te slike tetaka sa pletivom na krilu i očima koje zveraju da me ukvate u krivnji.
Večeras je partija pokera kod mene. Očekujem dolazak Asistenta, koji je tako prirodna žrtva da bi bio greh ne „očešljati ga“. (8. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment