Izbor iz dnevnika XX deo

IZBOR IZ DNEVNIKA XX DEO
(XIX deo Ovde)

Slike Igora Vasiljeva. Modrozelene vizije koje rastu negde iza stvarnosti. Hoće li mi one pružiti objašnjenje za Igorovo samoubistvo? “Autiportret” neće, sporazum sa smrću ovde još nije utanačen.



“Treći stadijum”? U njemu kao da se pomalo i nazire onaj sjajni dan u kome je moj priatelj sišao s uma. “Hristos” sa izglavljenim zglobovima i devičanskom penom besnila oko zlatnih usana, s kojim Igor pita:

- Zašto sam ja i za koga ovde? – mračno posmatra mladence iz Marinkove Bare, te smrdljive gegule za koje se žrtvovao, (ili oni samo meni tako izgledaju) a pogled Bogočoveka, nesposoban da se pomiri sa izgledom stvari, prodire dublje, u nekoj dalekoj budućnosti tražeći odgovor na pitanje :

Šta će ljudi učiniti sa tom ponovo zadobijenom nevinošću, sa tom najvišom i najopasnijom slobodom koja im je dana na Golgoti? ...
***
Dj. M. koji je došao sa robije žali se da ga ne shvataju. Tešim ga priznanjem da sam i sam ovaj nesporazum iskusio. I ja sam se po izlasku trudio da me što bolje shvate. Kasnije sam ustanovio da je došao moj red, da sam ja na potezu: bilo je potrebno ja njih da shvatim.

Najzad mi je postalo savršeno svejedno i koliko sam shvaćen i koliko sam shvaćam. Počeo sam da polažem na to da budem ostavljen na miru. Ali tu prednost imaju samo mrtvaci. To je privilegija mrtvih. Pa ni njihova uvek …
***
Srećan sam ali ne i siguran. Kako mogu istinski biti srećan kada se menjam iz sata u sat, i kada me ono što me ushićuje danas, već sutra može baciti u najcrnje očajanje.

Da bih bio siguran potrebno je da se razlozi tome osećanju ne menjaju, potrebno je da se ne menjam, potrebno je da zaslužim svoju stalnost, potrebno je dakle da umrem … Ali iza ovog svemira možda je još jedan mir…
***
Apsurd ljudske egzistencije je Judin apsurd. Judino očajanje je praslika arhetipska svih naših očajanja. Judin sindrom karakteriše bolesno stanje istorije naših odnosa sa sopstvenim opstankom …

Juda Iskariotski zna za utvare proroka, zna da će Sin božji biti izdan, ali on isto tako zna da je to neizbežno, da je to otkupna cena za spasenje sveta i da će krv Agneca sprati grehove sa ljudskog roda. Ta sudbina se ne može izigrati, ne može mimoići.

Ali u magli koja je pokrivala Genzimaniju, proroci nisi mogli prepoznati nijedno lice do lice Bogočoveka. Juda nije bio izabran. Mogao je to biti bilo ko od Učenika, pošto se, on prema Pismu, odredjivao medju onima “koji su hleb njegov jeli i bili isto što i on sam” (medju onima koji su, deleći njegov nauk, delili i njegovu sudbinu).

Pa ipak izdao je Juda. Samo on je bio na visini sudbinskog zahteva vremena. Nije sudbina izabrala njega, već on sudbinu. I on je mogao da je odbaci i da se tako sačuva od najsurovijeg prokletstva koje je ikada bilo izrečeno nad jednim čovekom.

Ali on bira pakao da bi drugi u raj otišli, gubi besmrtnu dušu da bi je drugi stekli, smrtno greši, druge greha da bi lišio. Njegova je žrtva veća od Hristove. Jer Hrist igra samo spostvenu, njenu samo odredjenu ulogu, a Juda preuzima i onu koja mu nije dodeljena.

Hrista na krst prikuvaju, Juda se sam veša. Tako postaje sudbinom i sam … a ono što je sudbinsko izvan je ljudskih kriterijuma … Ali Pismo još nije zadovoljeno. Potrebno je da se izdajnik raskaje, o drvo obesi, po sredini pukne.

Slobodno izabravši sudbinu koja nije bila njegova, Juda je tim činom sam formirao smrt kao svoju sudbinu. Dok je prvu mogao da izbegne, druga je bila neizbeživa. Prvu je birao, druga je njega birala. Stekavši svoju sudbinu, izgubio je slobodu i tako se inkorporirao u sistem kojeg je do tada morao smatrati apsurdnim.

On je za Judu prestao da bude apsurdan onog časa kada je u njemu dobio svoje mesto, zadaću, opredeljenje, svrhu svoju u poretku stvari. Njegovo odredjenje je bilo drvo u dolini Hinom, njegova zadaća vešanje, njegova smrt je bila svrha, a mesto grob na njivi Hakeldami i u preziru čovečanstva koje je izbavio za sva vremena …

Sposobnost opredeljivanja data Judi u kontekstu neizbežnosti izdaje, nije mogla biti antisudbinska u izboru, ona je mogla samo da je mimoidje, nije joj bilo omogućeno da je osporava već samo da je izbegava. Sloboda koju je imao bila je abortirana, prepolućena u svom osnovnom značenju.

Nužnost koju je stekao, medjutim, bila je totalna. Zato je i mogao da bude tako saglasan sa smrću koja je tu nužnost samo za njega izražavala.
***
Nije problem kako trajati već kako nadživeti. Zamišljena predstava mog jedinstva je jedan nepromenljiv uslov samoidentifikacije. Zato trajati istovremeno znači i podrazumevati da se moje trajanje odvija uvek oko nekog nepromenljivog uslova, i da se moja menjanja bitno tog uslova ne tiču.

Ali, nadživeti znači napustiti jedan uslov da bi se kao uslov nastavili. Izaći iz uslova jednog “zvezdanog sistema” da bi uslovili drugi. Trajući, mi smo samo objekt nekog uslova, nadživljavajući mi smo subjekt, dakle samo uslov.

U sopstvenom životu mi trajemo. Uslov je van nas. U tudjem se nadživljavamo, jer mu postajemo uslovom …
(DNEVNICI, mart 1957. godine) (XXI deo Ovde)