(XX deo Ovde)
Svestan da je svaka aktivnost integralni sastojak osnovne dimenzije starog sveta “Emigrant” kao izlaz bira onu akciju koja je svetotvorna, samo po imenu, akciju imanentnu sistemu mirovanja, akciju koja je sam taj sistem u svom konačnom i finalnom obliku – on, dakle, bira smrt …
(DNEVNIK, 25. mart 1957. godine)
Ovoj drami (misli se na “Emigranta”, prim. prir.) nedostaje revolucionisani pogon, nova i nepoznata energija, neka radikalna izmena u strukturi odnosa, pa možda i u samim pojmovima, neki fundamentalni preobrt …
(DNEVNIK, 28. mart 1957. godine)
Pretpostavimo da se drama zbiva u svetu u kome smrt nema ono značenje što ga ima u našem.
Da bi ovaj preobrt bio potpun, potrebno bi bilo smrti pridati dijametralno suprotan smisao (smisao najsavršenijeg pokreta, recimo, nekog enormnog “skoka” – što ona, uzgred, i jeste), ali u tom slučaju, premda doista radikalan, obrt bi bio nedelatan, jer bi nas, kao i svako obrtanje za 360 stepeni, vratio opet na početnu poziciju.
Odnosi bi ostali kvalitativno isti, iste proporcije, isti raspored u istim situacijama. Samo bi se tumačenja preinačila.
Sredina bi na samoubistvo “Emigranta” nagonila, jer bi smatrala da je to najsavršeniji način uklapanja u opšti sistem kretanja u kome je smrt kruna, “Emigrant” bi, opet, opet odbijao da umre, kao što odbija bilo koju drugu akciju osporenog sveta. Odnosi bi ostali realistički, samo bi argumentacija postala paradoksalna …
To izvesno predstavlja neki napredak. Ali nedovoljan, neodlučan napredak. Medjutim, ako smrt u tom svetu ne bi imala nikakvo značenje, nikakvo opšte iskustvom verifikovano značenje?
Ako bi smrt bila akcija kao i svaka druga, čin čiji se smisao, doduše, ne može spoznati ni prognozirati, ali može na bezbroj načina interpretirati i predpostavljati, pa onda ni samoubistvo ne bi bilo nešto protivu čega bi se svet a priori morao boriti.
Onda se protivu nje ni “Emigrant” ne bi a priori borio. U obrtu od 180 stepeni smrt je mogla da opstane u oba sveta, u sistemu kretanja kao god i u sistemu mirovanja. Šta više mogla bi da bude zaloga njihove privremene koegzistencije.
Na “Emigrantovoj” smrti moglo bi biti ostvareno, naravno prividno, a u tome prividu i jeste ironičnost paradoksa, najviše jedinstvo interesa oba sveta. “Emigrant” bi saradjivao na sopstvenom ubijanju, da bi njime dokazao premoć svog novog sistema, a osporio vrednost starome, a njegova bi ga okolina pomagala i podržavala u samoubistvu da bi stari sistem učvrstila, a novi onemogućila …
(DNEVNIK, 30. mart 1957. godine) (XXII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment